IZJAVA TANJE OBRADOVIC

Elmir, Zorica i Zeka su mi stalno u glavi, ne mogu da se pomirim s tim da ih nema. Elmir mi je bio kao brat rođeni, sa Zekom sam se konstantno čula i dogovarala šta ćemo raditi kada Suza izađe iz kuće „Velikog brata“, a Zorica je jedno predivno biće, anđeo koji je ušao u kuću. Uopšte mi nije do života. Najviše bih volela da ih sanjam i da mi kažu šta da radim - priča za „Blic“ Lozničanka Tanja Obradović, bivša ukućanka „Velikog brata“.
Njena tuga ne prestaje ni desetak dana nakon 28. decembra i saobraćajne nesreće kod Obrenovca, u kojoj su poginuli njeni prijatelji Elmir Kuduzović (26), Zorica Lazić (24) i Stevan Zečević (24), učesnici ovogodišnjeg serijala „Veliki brat“. Tanja uglavnom leži u krevetu, u Elmirovoj dukserici, držeći u rukama Zekine naočare i jelkicu sa Zoričinom slikom, koju je trebalo da joj da kada stignu u Loznicu.

Na žurku u grad podno Gučeva oni su, zajedno sa bivšom ukućankom Jelenom, krenuli iz Beograda, nakon televizijske emisije u kojoj su svi učestvovali. U Loznici ih je čekao bivši ukućanin Danilo.

Prema Tanjinim rečima, u jednim kolima bili su ona, njen drug Zoran i Jelena, dok su u druga kola seli njen drug Vlado, Elmir, Zorica i Zeka.

- Projurili su pored nas i tada sam nazvala Elmira i rekla sam mu: „Molim te, nemojte brzo da vozite“. On mi je rekao: „Taki, opušteno ba, šta ti je, zar sumnjaš u nas“. Putovali smo sigurno još deset minuta i onda je Zoranu zazvonio telefon. Javio se, nakon čega nam je rekao da su stradali. Vratili smo se tamo, videla sam Vladu krvavog, a iz vode su se videli točkovi automobila. Potrčala sam da skočim u reku da ih spasem, ali nisu dali ni meni ni Zoranu da siđemo dole. Molila sam ljude tamo, molila sam Boga, sve sam molila samo da su živi. Zvala sam i moga tatu. Došla je i Hitna pomoć, dali su mi neku injekciju, ali ništa me nije smirilo, samo sam htela da ih vidim žive. Onda su počeli da ih izvlače, posle jednog sata moje kuknjave. Da bi me smirili, lagali su me da nema vode u autu, da su povređeni i da su se onesvestili. Tata mi je rekao da su ih odvezli u bolnicu, naterala sam ga da me vozi tamo i videla sam da ih tamo nema. Pošli smo kod Jece i onda su nam javili, u stvari konačno su nam priznali da ih nema više - priseća se Tanja kroz suze te tragične večeri.

Usledili su, kako kaže, najgori dani njenog života. Tri dana - tri sahrane njenih dobrih prijatelja. Na Elmirovoj sahrani noge su joj opasno promrzle, ali, otupela od tuge i bola, ništa nije osećala. Kada su joj noge otkazale, odvezli su je u bolnicu, gde je dobila infuziju. Sutradan su joj rekli da bi ostala bez nogu da je samo još deset minuta bila na takvoj hladnoći.

Nakon povratka iz Gračanice, Tanja nekoliko dana nije ni izlazila iz svoje kuće. Vreme provodi sećajući se druženja sa Elmirom, Zoricom i Zekom. Sa Suzanom komunicira putem SMS-a jer, kako kaže, teško im je da pričaju. Čuje se i sa Zekinim bratom, kao i sa Elmirovom sestrom i majkom.

- Prestala sam da pijem tablete jer ne mogu više. Ne spavam uopšte, razmišljam o njima i onda, kada malo zaspim, stalno sanjam neke saobraćajne udese - priča Tanja, dok licu privlači Elmirov duks i duboko udiše.